U cik zore, oko pola šest, sedeli smo na stepeniku ispred kapije pansion-hotela u gornjem delu mesta Ürgüp. Tek je počelo da sviće. U hotelima i pansionima u pećinama svuda unaokolo – mir i tišina. Dok smo čekali da se prevezemo na poljanu odakle ćemo leteti balonom, začuo se zvuk motora i iza krivine se pojavio beli kombi. Tek tad primećujem da dva vilinska dimnjaka niže od našeg, troje pospanih turista sedi na pločniku. Kombi se zaustavlja ispred kapije njihovog hotela i oni ulaze. Nakon pet minuta, još jedan kombi projurio je pustim drumom između kapija i izduženih stena, i zaustavio se malo dalje, kod sledećeg pansiona. Ulaze još dvoje. Sunce je počelo da se promalja iza stena na istoku, kada smo se ukrcali u kombi i dovezli se do livade kilometar-dva izvan mesta Goreme, gde smo između čudesnih stena ugledali prizor za pamćenje. Sivkaste nijanse kamenih formacija u praskozorje nasuprot crvenkastom nebu na istoku i na desetine šarenih balona u prućanim korpama, koje „balonari“ skidaju sa prikolica džipova i pune toplim vazduhom. Apsolutni mir narušavaju užurbani pokreti i glasovi balonara i raspoređivanje po korpama – u svaku po 24 ljudi. Poslednji pogled ka zemlji van korpe i kratak kurs prinudnog sletanja: „Kad kažem – sad, svi u čučeći položaj!“… I onda odjednom, uz huku vrelog vazduha koji puni balon, samo se odlepite od zemlje – bukvalno. Nema potiska kao u avionu, ni osećaja sile zemljine teže – za petnaestak sekundi već ste na stotinak metara iznad prelepih pejzaža kapadokijskih kanjona.

Jedno vreme balon lebdi na pristojnoj visini (baloni sa toplim vazduhom lete na visini do 1000 metara), a onda kreće da se postepeno spušta ulazeći u procepe, kanjone i doline sa neobičnim stenama. Dok jedrimo između njih, kapetan namerno spušta naš brod sve niže, na samo nekoliko metara od žbunastih vinograda i peskovitog, vulkanskog tla. U momentu kada svima biva jasno da ćemo udariti u prvi vilinski dimnjak ispred nas, topli vazduh kao od šale za nekoliko sekundi penje naš balon i spektakularno izlazimo iz kanjona. Ne postoje reči koje mogu da opišu ovaj doživljaj. Po sletanju, na skoro u metar predviđenom mestu, tačno na prikolicu džipa koji vozi balon i korpu nazad, dobijamo „sertifikat“ o uspešno obavljenom letu iznad Kapadokije. Nešto dalje od nas, gledam kojom brzinom ogromni balon pun vazduha postaje tek parče tkanine, i na koji način ga balonari prazne.

 

 

Let balonom iznad Kapadokije © Ivana Dukčević