Posted on 09 mar 2015

/ off

IRAN – Jazd (Yazd) i Mejbod (Meybod)

Na putu svile

JAZD (YAZD)

U pustinjskom gradu drevnih badgira…

Dvestotinak kilometara severno od Pasargada, na obodu pustinje smestio se Jazd, još jedan grad „zlatnog trougla“ Irana, nekadašnji veliki trgovački centar na Putu svile. Posve drugačiji od prethodnih, čitav stari deo ogromnog grada sa kućama od pečenog blata UNESCO je proglasio kulturnom baštinom potvrdivši da neki delovi potiču iz perioda od pre više od hiljadu godina. Jedan od najdrevnijih gradova sveta, prepoznatljiv je po drvenim kulama sa prorezima koje štrče u vis i nalaze se na gotovo svakoj kući. Badgiri – „hvatači vetra“, najstarija su verzija klima uređaja na svetu; dvostrani, četvorostrani ili šestostrani, sa zakrilcima od drveta koji vazduh usmeravaju ka središtu kuće, badgiri pomažu vrućem pustinjskom vazduhu da se uvuče u kuću i dođe do suterena, gde se prolaskom iznad kanata (qanat) – kanala koji su pre modernih vodovoda ispod zemlje do grada dovodili svežu vodu sa okolnih planina, ohlađen vazduh vraća na gore i rashlađuje prostorije kuće. U Muzeju vode (Yazd Water Museum), u centru Jazda ispod jednog badgira na spoljnih, aprilskih trideset i devet stepeni stajali smo zapanjeni dok je u dvorištu kuće hladan vazduh strujao pravo na nas i konstatovali da sistem zaista radi!

Tekst i fotografije deo su publikovane knjige „Umetnost putovanja“ (ISBN 978-86-7963-499-3) u izdanju Samizdata B92, zaštićeni Zakonom o autorskim i srodnim pravima: Službeni glasnik Republike Srbije, br. 104/2009 i 99/2011. Nije dozvoljeno kopiranje, niti objavljivanje teksta, delova teksta, i fotografija, bez dozvole autora (Ivana Dukčević), i izdavača (za Samizdat B92 – Veran Matić).

Jazd, predivna Saborna džamija iz XII veka © Ivana Dukčević

Iranska pustinja, senka našeg automobila na magistrali stotinak kilometara južno od Jazda © Ivana Dukčević

Pustinjski predeo južno od Jazda © Ivana Dukčević

Jazd, Džamija Boge-je Sajed Roknadin © Ivana Dukčević

Unutrašnje dvorište jednog od mnogih tradicionalnih hotela (khan-e sonati) u Jazdu, u kojem noćenje sa doručkom (švedski sto) košta 10 do 15 $

Dve noći u Jazdu, proveli smo u jednom od mnogobrojnih tradicionalnih hotela, nekadašnjim kućama imućnih trgovaca tepihom sa velikim unutrašnjim dvorištem, koje su današnji vlasnici renovirali i pretvorili ih u hostele i butik-hotele od desetak soba. U Jazdu, po cenama znatno nižim od očekivanih u jednoj od prodavnica pazarila sam pravi persijski tepih, baluči šara. Avganistansko pleme Baluči koje živi na obe strane granice – iranske i avganistanske – 500 kilometara istočno od Jazda, izrađuje tepihe od vune sa šarama u istočnjačkom stilu, tamno-crvenih, zagasito-plavih, okerastih i sivih tonova. Kada se presavije i složi, kao nekakvom magijom veliki tepih odjednom potpuno izgubi na veličini, i savršen je za pakovanje u kofer gde uopšte ne zauzima puno prostora. Razmišljam, ali u sebi… možda će me ova blizina Avganistana, kao četiri godine ranije kada sam se na istoku Turske približila iranskoj granici, na isti način i za nekoliko godina dovesti i do Avganistana, bajkovite zemlje očaravajuće prirode na raskršću azijskih kultura.

Kada su u VI veku Arapi sa Arabijskog poluostrva krenuli u osvajanja, bez po muke pokorili su i Persiju. Osim arapskog pisma, nametnuli su i islam. Do tada, Persijanci su mahom bili pripadnici zoroastrizma (zaratustrizma), najstarije jednobožačke vere na svetu nastale nešto pre judaizma i oko šest vekova pre hrišćanstva. Običaji i učenja ove vere, odomaćili su se i u kasnijim religijama nastalim na Bliskom istoku – judaizmu, hrišćanstvu i islamu. Dokaz da se u istoriji većina stvari ponavlja i prepliće pokazuje i na primer običaj koji se i danas u Iranu poštuje, da se povodom persijske Nove godine između ostalog – farbaju jaja, sadi mlada pšenica i jede kuvano žito. Zvuči poznato?

Kada su Arapi osvojili Persiju, iranski zoroastijci koji nisu želeli da se preobrate u islam, bežeći zatekli su se na rubu pustinje i nastanili u gradiću Jazdu gde ih je do danas ostalo najviše (u Jazdu ih je oko 13.000, dok ih u Iranu ima nešto više od 25.000. U svetu ukupno živi oko 300.000 pripadnika ove vere, najviše u zapadnoj Indiji – 69.000, SAD-u – 11.000, i Avganistanu – 10.000). Vekovima u zapećku, danas su pripadnici ove vere simbol novog iranskog nacionalizma i živi dokaz da su najstariji persijski carevi bili prvi jednobožci – zoroastrijci. Njihove bogomolje nazivaju „hramovima vatre“ (Ateshkadeh), jer se zoroastrijci mole izvoru svetlosti koja u nedostatku dnevne može biti i vatra u peharu unutar hrama, koja se nikada ne gasi (osim u Jazdu, 60 km od grada nalazi se najpoznatiji zoroastijski hram vatre – Hram Čak Čak / Chak Chak Temple, uklesan u steni). Za razliku od potonjih verskih učenja i komplikovanih tumačenja Boga, zoroastrijsko je prilično jednostavno i realno. Vera veoma nalik klasičnoj istočnjačkoj filozofiji, zasniva se na tome da u svakom čoveku postoji i konstantno vlada dualizam između dobra i zla, sa kojim svako sa sobom treba da se izbori. Najbolja osobina je odanost, a najstrašnije je lagati ili izgubiti čast.

Jazd, badgiri („hvatači vetra“), najstarija verzija klima uređaja na svetu (UNESCO) © Ivana Dukčević

Jazd, u podnožju jednog badgira (u gornjem delu se vide zakrilca) © Ivana Dukčević

Jazd, Muzej vode © Ivana Dukčević

Jazd, posle doručka u tradicionalnom hotelu smeštenom u staroj vili od pečenog blata (khan-e sonati) © Ivana Dukčević

Jazd je jedan od nekoliko gradova u Iranu u kojem bi trebalo prenoćiti u nekom od mnogobrojnih, tradicionalnih hotela (khan-e sonati), po ceni od oko 10 – 15 $ za noćenje sa doručkom (švedski sto). Ove kuće bogatih trgovaca iz XVII – XIX veka, sa velikim unutrašnjim dvorištima, renovirane su u etno stilu – često u butik-hotele i najčešće imaju desetak soba.

Nakon posete dvema izuzetno lepim srednjovekovnim džamijama, obloženim šarenim gleđosanim pločicama među kojim preovlađuje tirkizno plava – Džamiji Boge-je Sajed Roknadin i Sabornoj džamiji (Bogheh-ye Sayyed Roknaddin / Masjed-e Jameh) sa najvišim minaretima u Iranu, pred zalazak sunca kao i mnogi pre nas popeli smo se na jednu od gradskih kuća Jazda i uživali u čuvenoj panorami gradića u smiraj dana. Okeraste, peskom ogoljene pejzaže dokle god pogled dopire, sa oštrim vrhovima dalekih planina u izmaglici iranske pustinje i šumu badgira na vrhovima kuća od blata i cigle svuda oko nas, posmatrali smo sa vrha prodavnice tepiha u kojoj je naš pazar upravo uspešno završen. Predusretljivi prodavci, za dobar pogled ponudili su krov njihove radnje – koji i inače nude potencijalnim kupcima.

Jazd, Hram vatre © Ivana Dukčević

Jazd, Hram vatre – simbol Ahura Mazde („Boga Mudrosti“), vrhovnog božanstva zoroastizma © Ivana Dukčević

Jazd, večna vatra u zoroastrijskom Hramu vatre © Ivana Dukčević

Jazd, Hram vatre – Zoroaster ili Zaratustra, na persijskom: „Čovek koji dolazi na zlatnoj kamili„, preteča je Jehove, Hrista i proroka Muhameda, a način na koji je predstavljen sažima sve njih u jednom obličju © Ivana Dukčević

Jazd, Kompleks Amir Čakmak © Ivana Dukčević

Jazd, prodavnica tepiha (persijski tepih na pr. baluči šara – na slici, veličine 2,5 m x 1,3 m, košta oko 200 evra) © Ivana Dukčević

Poslednjeg dana našeg boravka u Jazdu – koji od milošte nazivaju i „Pustinjskom princezom“, u blizini Amir Čakmak kompleksa na istoimenom skveru obavili smo još jednu kupovinu. Kupci poslastičarnice „Hadž Kalife Ali Rahbar“ (Haj Khalifeh Ali Rahbar) i njenih najčuvenijih iranskih slatkiša, često su stranci; osim običnih turista, među njima su i oni malobrojni pripadnici diplomatskog kora u Iranu, u poseti Jazdu. U izlogu radnje nalazi se desetak lepih metalnih kutija raznih veličina u kojima su poređani već upakovani širini – persijski kolačići, sa utisnutim logom firme i brojevima pored svake kutije. Pored brojeva, ispisan je i sastav slatkiša svake od desetak kutija: brašno, pistaći, ružina vodica, badem, vanila, buter… Izabrali smo nekoliko od desetak kombinacija i veličina, i u redu za pultom kraj kase zaposlenima koji su kao na pokretnoj traci mušterijama sa rafova slagali kutije rekli brojeve istih. Nakon kupovine, crveno-zlatne metalne kutije i njihov sadržaj izdržali su još nedelju dana krstarenja drumom na iranskim aprilskim vrućinama, i opremljene za transport na daleke pute, upakovane u kofer sa dva avionska presedanja i tumbanja bezbedno i bez i jedne ogrebotine stigle na krajnju destinaciju.

Jazd, najčuvenija poslastičarnica u Iranu „Hadž Kalife Ali Rahbar“ – „vozić“ u vidu kartonskih i metalnih kutija, sa narudžbinama © Ivana Dukčević

Jazd, molitva u Džamiji Boge-je Sajed Roknadin (XIV v) © Ivana Dukčević

Stari grad Jazd (UNESCO), Džamija Boge-je Sajed Roknadin (levo, XIV vek) i Saborna džamija (desno, XII vek) © Ivana Dukčević

Jazd, „širini“ čuveni iranski slatkiši © Ivana Dukčević

Sa jednom kutijom širina već otpakovanom, odvezli smo se kolima nadomak južnih predgrađa i u kasno popodne u sred iranske pustinje pešice se popeli na Zoroastrijske kule tišine (Zoroastrian Towers of Silence), na persijskom Dakhmeh-ye Zartoshtiyun. Na vrhovima dva brda međusobno udaljena dvestotinak metara, nalaze se ostaci dve niske, kružne kule od pečenog blata, sa praznim platoom u središtu. Nekada davno, zoroastijci su prema običajima svoje religije na ovom mestu ostavljali svoje umrle zverima. Sahranjivanje u zoroastizmu nije prihvatljivo, jer na taj način tela umrlih prljaju zemlju. U Jazdu, u unutrašnjosti Irana i centru zoroastrizma, ovaj običaj se zadržao sve do 1950-tih, kada je iranska vlada ostavljanje umrlih u kulama zabranila i zoroastrijcima dodelila groblje u neposrednoj blizini. I danas, pre sahranjivanja na groblju pripadnici ove vere zemlju prvo oblože mermerom ili betonom, a zatim telo polože u grob, u neuprljanu zemlju.

Jazd, zoroastrijske „Kule tišine“ (na vrhu brda) © Ivana Dukčević

U istočnom delu Irana, u okolini Jazda a naročito u oblasti oko grada Kermana, nalaze se najveće plantaže pistaća na svetu (na persijskom: peste). U Iranu – odakle biljka i vodi poreklo, odvija se čak 74 % ukupne svetske proizvodnje. Prolazeći kraj jedne od mnogih plantaža kraj puta, interesantno je bilo prići bliže drvcetu ove „voćke“ i izbliza pogledati kako u proleće izgleda tek propupeo plod koji još nema formiranu ljusku. U Jazdu, u Muzeju vode su nam ispričali da je za uzgoj pistaća potrebno slano, pustinjsko tlo, uz povremeni dotok vode koje Iranci obezbeđuju na starinski način – kao i do kuća u pustinji, kopaju podzemne kanale za vodu – kanate.

Nepregledne plantaže pistaća južno od Jazda – Iran je najveći proizvođač na svetu, sa čak 74 % ukupne proizvodnje

Mejbod (Meybod)

Sistem navodnjavanja, skladištenja, ali i đubrenja zemlje na starinski način, najlepše je objašnjen u gradiću Mejbodu, dvadeset kilometara severno od Jazda. Osim sjajne, stare tvrđave Narin sazidane kao i sve u ovoj zemlji srednjeg istoka – od pečenog blata i cigle koji traju hiljadama godina, u mestu smo ušli u „Kuću leda“ (Yakh Dan), blatni toranj u kojem se temperatura uvek drži niskom, ne menja i gde se skladištio led, i „Golubji toranj“ u čijoj je unutrašnjosti postavljeno na stotine staništa za golubove, čiji se izmet jednom godišnje skupljao i njime đubrila zemlja. U vreme persijskog cara Darija Prvog, u antičko vreme na ovim prostorima je izmišljen „pony expess“ sa postajama na svakih četrdeset kilometara (koliko konji mogu da galopiraju pre nego se umore). U Mejbodu postoji i mali Muzej istorije persijske pošte, gde smo osim voštane figure kočija sa konjima u dvorištu videli poštanske marke, uniforme, ali i teleprinter marke „EI Niš“, iz 1970-tih.

Iako se tvrdi da je sladoled izmišljen u Kini u srednjem veku, u svom izvornom obliku mnogo pre toga – par vekova pre naše ere, za sladoled su znali u drevnoj Persiji. Persijski carevi, slali su svoje vojnike (i robove) do obližnjih visokih planina (sa konstantnim snegom), po led, kako bi za dezert, sirupu od jogurta i izgnječenog voća dodali ovaj sastojak. S putovanjima Marka Pola, sladoled je iz Azije dospeo u Italiju, i ostatak Evrope.

370 kilometara istočno od Jazda i Mejboda nalazi se Kerman. Još oko 190 kilometara dalje, nadomak Avganistana iz daljine se nazire mesto Bam, sa dve hiljade godina starom, najvećom blatnom tvrđavom na svetu Arg-e Bam (UNESCO) i čitavim malim gradom blatnih kuća unutar nje. Veliki broj ljudi još uvek je živeo unutar zidina sve do 2003, kada je katastrofalni zemljotres sa epicentrom u neposrednoj blizini uništio gotovo sve. Preživeli su trajno raseljeni, a UNESCO je zajedno sa iranskom vladom, finansirao kompletnu obnovu tvrđave. Iranci su nam ispričali da je jedan od čuvenih narodnih pevača Irana koji potiče iz Bama, posle mnogo godina provedenih u Teheranu gde je živeo i stekao slavu, baš te večeri kada se zemljotres dogodio, otišao u posetu kući svojih već ostarelih roditelja unutar tvrđave u Bamu, ostao da prespava i poginuo. Sudbina.

Od Jazda ka zapadu, skoro sve do pred Teheran, sa severne strane autoputa nalazi se pustinja – mesto Na’in i relativno očuvani srednjovekovni karavansaraji na Putu svile, obavezne stanice turista koji ovuda prolaze.

Iran Yazd Jazd, Iran Yazd Jazd, Iran Yazd Jazd, Iran Yazd Jazd, Iran Yazd Jazd, Iran Yazd Jazd, Iran Yazd Jazd, Iran Yazd Jazd

Atrakcije, Iran