.
.
.
.
.
Na pragu drevne Mesopotamije…
.
JUGOZAPADNI IRAN – Nadomak Persijskog zaliva:
.
od Suse (Suze) do Šuštara
.
.
.
700 km jugozapadno od Teherana, prošavši zapadnim delom Irana – kroz gradove Hamadan i Kermanšah, a zatim južnije – kroz planinski venac Zagros, u kasno predvečerje kolima smo stigli u Susu (Suzu), 60-ak kilometara od Persijskog zaliva. Osim Suse – danas manjeg mesta, nekadašnjeg centra antičke Persije i prve prestonice drevnih Ahemenida (UNESCO), naš cilj bili su i najočuvaniji mesopotamski hram – zigurat Čoga Zanbil (UNESCO); i antičko-sasanidska brana u gradiću Šuštaru (UNESCO), najstariji očuvani vodovodni sistem.
Tekst i fotografije deo su publikovane knjige „Umetnost putovanja“ (ISBN 978-86-7963-499-3) u izdanju Samizdata B92, zaštićeni Zakonom o autorskim i srodnim pravima: Službeni glasnik Republike Srbije, br. 104/2009 i 99/2011. Nije dozvoljeno kopiranje, niti objavljivanje teksta, delova teksta, i fotografija, bez dozvole autora (Ivana Dukčević), i izdavača (za Samizdat B92 – Veran Matić).
Šuštar, sokak i kapija tradicionalnog hotela (khan-e sonnati) gde smo odseli, nekada kuće trgovca tepisima © Ivana Dukčević
Ostaci najočuvanijeg mesopotamskog zigurata na svetu – Choga Zanbil, kod antičke Suse (Suze – UNESCO), sazidanog pre oko 3500 godina od cigle, na mestu gde je cigla kao građevinski materijal i izmišljena
.
.
.
.
Ostaci najočuvanijeg mesopotamskog zigurata na svetu – Choga Zanbil
Susa, Mauzolej proroka Danila (Tomb of Daniel) © Ivana Dukčević
Šuštar, Ancient Hydraulic System (UNESCO), antički sistem brana i prevodnica za navodnjavanje na Karunu – jednoj od četiri biblijske reke © Ivana Dukčević
Ostaci antičke Suse (Suze) – UNESCO © Ivana Dukčević
Šuštar, jedan od kanala antičkog vodovodnog sistema (UNESCO) © Ivana Dukčević
Šuštar, tradicionalna kuća danas je restoran i muzej antikviteta, u suterenu © Ivana Dukčević
.
Susa (Suza – Shush)
Antička prestonica persijskog carstva (UNESCO)
.
.
Samo 45 km udaljena od granice sa Irakom, antička Susa (Shush), prva prestonica ahemenidskih careva (Darije I) pominje se u svakom udžbeniku istorije i istorije umetnosti, na svetu. Na arheološkom nalazištu na listi UNESCO-ve svetske kulturne baštine, prošetali smo ne naročito vidljivim ostacima nekadašnje carske prestonice i posetiti mali Arheološki muzej u kojem je su izloženi neki od do sada pronađenih predmeta. Iako su iskopavanja još uvek u toku, najvredniji artefakti Suse nalaze se u Arheološkom muzeju Teherana, kao i u Luvru, u Parizu.
.
Na vrhu brda, iznad nalazišta dominira tvrđava novijeg datuma koju su pre stotinak godina kao bazu podigli Francuzi. Odavde, u muzej Luvr preneli su čuveni 2 metra visok sumerski Hamurabijev zakonik – najstariji zakonik na svetu, i drugo arheološko nasleđe drevne Persije i Mesopotamije uopšte (kopija zakonika se nalazi u Nacionalnom arheološkom muzeju, u Teheranu).
.
.
.
.
 |
| Ostaci antičke Suse ili Suze (Shush) © Ivana Dukčević |
Arheološko nalazište Susa (Suza)
Susa (Suza) © Ivana Dukčević
Plan arheološkog nalazišta Suse (Suze) © Ivana Dukčević
Susa (Suza), mali Arheološki muzej i francuska tvrđava © Ivana Dukčević
Susa (Suza), ispred Arheološkog muzeja © Ivana Dukčević
 |
| Teheran, Nacionalni arheološki muzej – replika Hamurabijevog zakonika, najstarijeg pronađenog zakonika na svetu, iz antičke Suse (original je u Luvru, u Parizu) |
.
.
U Susi se nalazi i jedna od nekoliko mogućih lokacija Mauzoleja proroka Danila (Tomb of Daniel), sveca vezanog za sve tri glavne religije ovih prostora – judaizam, hrišćanstvo i islam (Vavilon i Kirkuk u Iraku, kao i Samarkand u Uzbekistanu, spadaju u ostale moguće lokacije). U svetilištu sa zasebnom grobnicom unutar hrama, kraj odra se moli veliki broj muslimana – Iranaca, ali i Arapa. U Susi, i širokom pojasu oko Persijskog zaliva živi velika arapska nacionalna manjina. Prepoznaćete ih po „Jaser Arafat“ maramama i do članaka dugim haljetcima – galabijama, njihovom tradicionalnom načinu odevanja.
.
.
.
Susa (Suza), u modernom delu mesta © Ivana Dukčević
 |
| Susa, Mauzolej proroka Danila (Tomb of Daniel) © Ivana Dukčević |
Susa (Suza), Mauzolej proroka Danila © Ivana Dukčević
 |
| Susa, pripadnik nacionalne manjine – Arapin, ispred svoje radnje © Ivana Dukčević |
.
.
.
.
Čoga Zanbil (Choga Zanbil)
Najočuvaniji zigurat na svetu (UNESCO)
.
.
Na jugozapadu Irana, u zemljano-peščanoj pustinji nadomak drevne Suse i naftnih polja Persijskog zaliva uzdiže se – zigurat Čoga Zanbil (Chogha Zanbil, ili Dur Untash), najočuvaniji stepenasti mesopotamski hram – zigurat, na svetu. Sazidan pre 3500 godina kao projekat drevnog elamitskog kralja Untaš-Napiriše, prvi put je primećen iz malog aviona koji je 1935. za potrebe Britansko-iranske naftne kompanije nadletao region u izviđanju i potrazi za budućim, novim bušotinama. Suviše pravilan kvadratni oblik koji se iz vazduha nazirao ispod slojeva zemlje i peska, izazvao je sumnju i otkrio hram od cigle koja kao da je tek nedavno izašla iz zemljane peći! Nakon rekonstrukcije, zigurat je 1979. godine postao prvi zaštićeni spomenik kulture Irana na listi UNESCO-ve svetske kulturne baštine. Kasnije je u Persiji otkriveno još tri, dok se ostali mesopotamski zigurati nalaze se u susednom Iraku. Reč – drevni, na ovim prostorima prilično često dobija na svom punom značaju. Neke države poput Irana imaju tu istorijsku sreću da leže na samom izvoru ljudskih civilizacija.
.
Osim zigurata, na lokalitetu su pronađeni nekropola i ostaci palate, sa delom originalnog poda, dok se na velikom broju cigli nalaze reljefne inskripcije u klinastom pismu. Pored zigurata, između ostalog pronađena je i skulptura kravice (teleta) u prirodnoj veličini, koja je verovatno služila u verske svrhe (nalazi se u Nacionalnom arheološkom muzeju, u Teheranu). Za zaljubljenike u stari vek, antiku i njena arhitektonska i kulturna dostignuća, zigurat Čoga Zanbil je mesto koje ne bi trebalo propustiti.
.
.
.
.
Čoga Zanbil © Ivana Dukčević
.
.
.
.
3500 godina star, antički mesopotamski hram – zigurat Čoga Zanbil, pronađen ispod peska sredinom XX veka
Originalni pod ispred zigurata Čoga Zanbil © Ivana Dukčević
Zigurat Čoga Zanbil © Ivana Dukčević
.
.
Zigurat Čoga Zanbil, sazidan je pre 3500 godina od cigle koja je izmišljena na ovim prostorima © Ivana Dukčević
.
.
.
.
Zigurat Čoga Zanbil, objašnjenje o inskripciji klinastim pismom, na ciglama hrama © Ivana Dukčević
.
.
.
 |
| Inskripcije u klinastom pismu, Čoga Zanbil © Ivana Dukčević |
 |
| Teheran, Nacionalni arheološki muzej – 3500 godina stara skulptura teleta iz Čoga Zanbila © Ivana Dukčević |
.
.
.
.
Šuštar (Shushtar)
Najstariji očuvani vodovodni sistem (UNESCO)
.
.
.
Četrdesetak kilometara južno od Čoga Zanbila još iz daljine smo ugledali gradić Šuštar. I sam naziv mesta „Šuš-tar“ („bolji od Šuša“, tj. Suse, bivše antičke prestonice), svedoči o tome kakve je grandiozne planove za mesto na biblijskoj reci Karun imao sasanidski car Šapur I, kada je u III veku grad osnovao (ostale biblijske reke su: Tigar, Eufrat i Pišon, čije je danas presahlo rečno korito teklo ka Zalivu jednim delom Saudijske Arabije). Šapurovi ambiciozni planovi podrazumevali su irigaciju i navodnjavanje – izum drevne Mesopotamije, u njegovom slučaju komplikovani vodovodni sistem (Shushtar Ancient Hydraulic System) koji je tunelima za vodu i njeno nivelisanje, drevnim mlinovima i bunarima reku Karun pre ulaska u Šuštar podelio na dva dela, a po izlasku je vratio u isti tok, te je centar grada ostao na „ostrvu“, u sredini. Projekat Šapura i rimska „Cezarova” brana (Band-e Kaisar) bili su u upotrebi sve do nedavno, a zbog svog istorijskog značaja UNESCO je 2009. godine čitav kompleks uvrstio na listu svetske kulturne baštine.
Iako smo kod antičke brane u Šuštaru sreli grupu Italijana, strani turisti mahom slabije posećuju ovaj deo Irana. Oblast oko Persijskog zaliva nalazi se kilometarski prilično daleko od uobičajenih ruta, te je većina lokalnog stanovništva za razliku od drugih delova zemlje ovde još uvek nenaviknuta na strance.
.
.
 |
| Šuštar, Antički vodovodni sistem – Shushtar Ancient Hydraulic System (UNESCO) © Ivana Dukčević |
 |
| Šuštar, ostaci rimske brane na jednoj od četiri biblijske reke – Karun © Ivana Dukčević |
Šuštar, Sasanidska kula kraj reke Karun © Ivana Dukčević
.
.
.
.
Šetajući sokacima Šuštara, pokraj nas su prošla kola i stotinak metara ispred odjednom se naglo zaustavila. U momentu kada smo bili na metar od njih, na automobilu su se kao po komandi u isto vreme otvorila suvozačeva vrata i ona iza njih, iz kojih su bukvalno izletele majka i ćerka – mlađa tinejdžerka, i ukopano stale ispred nas. Iako smo boraveći u Iranu već navikli na ljubopitljivost i izuzetnu želju za pričom i ”vežbanjem engleskog jezika”, brzina kojom su ovo izvele ipak nas je iznenadila. Simpatičnu klinku koja se stojeći ispred nas blokirala od treme, s leđa je bockala majka pokušavajući da joj pošto-poto da podstrek da započne razgovor sa nama.
„Hello! Where are you from?“, bila je uobičajena fraza koju smo čuli i ovog puta, a onda je usledilo nutkanje čokoladicama koje su se slučajno našle na zadnjem sedištu automobila, i olakšanje kada su se uverile da smo sa smeškom prihvatili razgovor. Iako mladi Iranci većinom uče engleski kao prvi strani jezik u školi, stiče se utisak da već kod sledećeg, još uvek prilično opšteg pitanja ipak dovoljno ne razumeju.
.
Potomci Kira Velikog, Iranci su Persijanci – nisu Arapi, već narod indo-evropskog porekla kao i većina Evropljana. Počev od VII veka, nakon arapskih osvajanja bili su primorani da usvoje njihovo pismo i veru, te ih zbog ove dve činjenice često svrstavaju u „isti koš”, na šta se Iranci prilično ljute. Nakon stupanja Homeinija na vlast, jedno vreme je od strane konzervativnih krugova postojao pritisak da se radi boljeg razumevanja originalnih stihova Kurana u školama kao prvi strani jezik uvede arapski. Ipak, predlog je doživeo priličan neuspeh verovatno i zbog velikog animoziteta između Iranaca i Arapa, kao posledica osmogodišnjeg rata sa susednim Iračanima (1980 – 1988). Iako u neposrednoj blizini iračke granice, putokazi na autoputu nedaleko od Persijskog zaliva ni jednom rečju ne pominju da je Irak tu, praktično iza ćoška, udaljen manje od 50 kilometara.
.
.
 |
| Autoput kraj Persijskog zaliva, odvajanje u smeru ka Kuvajtu / Iraku (udaljenim oko 60 km) © Ivana Dukčević |
 |
| Susa, na bazaru sa gospođom Arapkinjom |
.
.
U Šuštaru, nedugo nakon susreta sa majkom i ćerkom, dok smo na ulici pokušavali da odredimo smer kojim ćemo krenuti ka ostacima sasanidskog mosta prišao nam je mladić u kasnim dvadesetim i na solidnom engleskom ponudio pomoć. Tokom narednih sat vremena pokazao nam je most, poveo nas do sasanidske tvrđave Selastel Castle iz doba cara Šapura Prvog (operativnog centra hidrauličnog sistema i brane), a zatim i do kuće imućnog trgovca iz XIX veka koja je pretvorena u prelepi restoran, sa malim muzejem u suterenu (Mostofi Restaurant & Museum). Na kraju, uz zahvalnost upitali smo gde bismo u gradu mogli da popijemo kafu koju nismo videli danima, još od kafeterija u Teheranu (jer se u Iranu umesto arapskog izuma – kafe, pije crni čaj), i dobili odgovor: „Možemo kod mene, moja mama će nam skuvati“.
.
Iako ovakav odgovor u Iranu nije ni malo neuobičajen i mnogi stranci prihvataju poziv, žurili smo nazad u tradicionalni hotel kako bi što pre otpakovali kutiju tek kupljenih iranskih slatkiša – širina, šećerne bombe po ukusu najsličnije turskim baklavama i od recepcionera naručili ”bokal vruće vode”; Udobno zavaljeni na „sedeljkama“ unutrašnje bašte kuće-hotela u kojoj smo bili smešteni, uz „Nescafe 3 u 1“ iz lokalne samoposluge u smiraj dana nadomak pustinje prepustili smo se ćaskanju. Bokal vruće vode, „znak“ je koji razumeju u svakom hotelu u Iranu u kojem odsedaju Zapadnjaci – dnevna potreba za kofeinom (iz instant kesica), u zemlji teina. Uz vruću vodu, obično i bez dodatnog objašnjenja stigne broj šoljica srazmeran broju gostiju u hotelskoj sobi, šećer, i mali čajnik sa mlekom.
.
Tradicionalni hotel (na persijskom: khan-e sonnati) u kojem smo odseli, jedna je od mnogih kuća imućnih trgovaca tepihom širom Irana podignutih između XVII i XIX veka. U prilično raskošnim, starinskim gazdinskim kućama sa unutrašnjim dvorištem i obaveznom malenom baštom, do pre stotinak godina odvijao se dobar deo života ukućana. Današnji vlasnici ovih kuća do detalja su ih rekonstruisali, i u njima najčešće odsedaju stranci. Udobno smešteni na „platformama“, sedeljkama prekrivenim tepisima, u kasno aprilsko popodne na 37 stepeni u hladu, uz kafu, čaj i širine čavrljali smo o svemu i svačemu (a ponajviše o turistima u Iranu) u društvu dva ambiciozna, mlada suvlasnika našeg hotela. Razgovor se rastegao sve do večeri, uz na kraju nam upućenu molbu: „Napišite u vašoj zemlji da Iran nije onakav kakvim ga predstavljaju na zapadnim televizijama“. Obećanje ispunjeno. Etno-hotel „Shushtar Traditional Hotel“ u Šuštaru u kojem smo odseli, otvoren je 2013. godine (n/d, švedski sto: oko 9 $ po osobi). Jedna je od mnogih kuća imućnih trgovaca tepihom iz XVII – XIX veka, sa baštom i unutrašnjim dvorištem koje su vlasnici do detalja prelepo rekonstruisali, i u kojim najčešće odsedaju stranci.
.
.
.
.
 |
| Šuštar, unutrašnje dvorište nekadašnje kuće trgovaca tepihom, danas etno-hotel (khan-e sonnati) © Ivana Dukčević |
Šuštar, doručak u tradicionalnom hotelu © Ivana Dukčević
 |
| Šuštar, Mostofi Restaurant & Museum © Ivana Dukčević |
 |
| Pogled na biblijsku reku Karun sa sasanidske tvrđave (III vek) © Ivana Dukčević |
.
.
PERSIJSKI ZALIV
Iran se nalazi na četvrtom mestu u svetu po rezervama nafte, i na drugom mestu po rezervama zemnog gasa (nakon Rusije). U skladu sa tim, onome ko razume bar ponešto o politici, biće jasno zbog čega jednim delom potiče tolika ujdurma u vezi sa Iranom. U ovom delu zemlje, u blizini Persijskog zaliva nalazi se najveći broj naftnih polja koje ćete videti i iz automobila, prolazeći autoputevima. Deo u blizini iračke granice karakterišu i velike vrućine – u aprilu dnevna temperatura dostiže 40, dok je u letnjim mesecima prosečno 50 stepeni.
.
.
.
 |
| Naftne bušotine nadomak Persijskog zaliva © Ivana Dukčević |
.
.
.
Iran Persijski zaliv, Iran Persijski zaliv, Iran Persijski zaliv, Iran Persijski zaliv, Iran Persijski zaliv, Iran Persijski zaliv, Iran Persijski zaliv